Отапање
наговештава промену неког раније утврђеног стања. Оно је подпозиција
реалној промени која поседује неминовност тог хода. Свест се опире и
конзервира, немајући другу могућност да се стабилизује. У самом трајању
и развоју своје конзервације она постаје и хронично досадна. Свест се
конзервира супротно од кретања материје, пластично речено таква свест
тежи да постане материја.
Метерјална свест не даје ником уступке.
Истовремено сужава путеве различитости и неминовно доводи до прогресије
сукоба, неслућених величина. Ланчано узрочни динамизам отвара врата
историјског спектакла и ток реално могуће промене се затвара, мењајући
по станицама времена само обим али не и суштину.
Укљештење, позиционира проблем. Позадина,
почиње да лицитира генеришући турбуленције фабриковане стихије.
Неспретно се глуми хуманост испод које је наоштрена чељуст за пљачком.
Пљачка је сигурнија ако је легална и логистички испраћена рекламном
турбо хистеријом. Друштво у хибернацији подложно је сваком отапању. Оно
се и само отапа и наговештава промену неког раније утврђеног стања,
мењајући по станицама времена само обим али не и суштину.
