Изложба
слика. Поређане као за стрељање достојанствено трпе сваки поглед. Неки
се поглед утопи у слику а неки одбије. Добра слика тражи да се поглед
загуби дубоко у њој а после да се пронађе. Слике се опиру разуму. Зид
се опире сликама. Сенка пролазности се не опире ничему. Због тога се
често јави горчина али се мора даље. Био је свестан тога када је утонуо
у дубину облика. Соба са девојком и поцепаним кофером путовали су у
њему. Она се пресвлачи, изгледа, креће негде. У ствари, она бежи. То му
се разданило тек када је видео израз њеног лица. Лепа је у тој журби.
Ружноћа собе још више истиче њену решеност. Поцепан кофер је изгледа
њен једини савезник. Сама је и одлучна. Зна да је свет сметлиште и буђ.
Нагота открива рањивост и моћ додира. Слобода је ван те собе. На тргу,
на улици, у разговору са странцем и јутарњем небу. Слобода је и њено
голо раме које не одаје страх и када бежи. Слобода је покрет и удах у
односу на све. Све је то сазнао од девојке из Монтевидеа. Климнуо јој
је потврдно главом, пожелео пуно среће и отишао.
