Одавде до Повратка
Доручак без шпорета

 

 

Најтежа казна

 

 

Дрвеће је заборавило рат. Када нема никог поред тебе ослони се на дрво. Оно је увек пријатељски настројено. И када се посрне и када се има воља оно је ту. Оно је прикривени учитељ. Научило је да буде само а опет да буде и шума. Смеје нам се јер је надмоћно, изнад је и своје и наше туге, бола и муке чак и живота. Прихвата сваког ко се ослони на њега и непријатеља скрива као и свог најмилијег. Облаци су немирни јер су завидни. Брзо се смењује њихова лепота. Дрвеће шапуће облаку а он је већ побегао. Нестално и очаравајуће место. Чије год очи досегну за тренутак и обухвате, одмах потом утопе се и питомо науче да чекају и стрпљиво воле, ко год да наиђе или из даљине појави. Сваки писац има космичку обавезу да напише у својој моћи нешто о дрвету и шуми. Убију дрво, и писац је мало мртвији. Када убију шуму и себи укуцају ексер. Писање постаје тада отужно и прави магацин самоће и безизлаза. Када убију шуму остају сами са собом. Некад је то најтежа казна, веће нема. Чуо је облак и махнуо шуми својим репом. Пустио је кишу и шума се смејала исијавајући радост.

 

 


Copyright © 1996-2005 Посада ВеБ