Дрвеће
је заборавило рат. Када нема никог поред тебе ослони се на дрво. Оно је
увек пријатељски настројено. И када се посрне и када се има воља оно је
ту. Оно је прикривени учитељ. Научило је да буде само а опет да буде и
шума. Смеје нам се јер је надмоћно, изнад је и своје и наше туге, бола
и муке чак и живота. Прихвата сваког ко се ослони на њега и непријатеља
скрива као и свог најмилијег. Облаци су немирни јер су завидни. Брзо се
смењује њихова лепота. Дрвеће шапуће облаку а он је већ побегао.
Нестално и очаравајуће место. Чије год очи досегну за тренутак и
обухвате, одмах потом утопе се и питомо науче да чекају и стрпљиво
воле, ко год да наиђе или из даљине појави. Сваки писац има космичку
обавезу да напише у својој моћи нешто о дрвету и шуми. Убију дрво, и
писац је мало мртвији. Када убију шуму и себи укуцају ексер. Писање
постаје тада отужно и прави магацин самоће и безизлаза. Када убију шуму
остају сами са собом. Некад је то најтежа казна, веће нема. Чуо је
облак и махнуо шуми својим репом. Пустио је кишу и шума се смејала
исијавајући радост.
