Може
овако, може онако али ипак како ми кажемо кликћу буђави професори.
Замагљена стакла наочара, тежак удах а сладак говор - ето нама буђавих
професора. Хтели би да уче време, да жваћу али да не упрљају зубе ако
треба и да се бију али само из моралног угла где чуче као на грани и
чекају. Шта могу да чекају буђави професори на грани ? Чекају птицу да
им се посере на главу па да онда одлети а они исто тако да чекају само
мало посрани више. Себе би да поставе у бајку али грана на којој седе
само до басне сеже.Указују да лав тврдо срце има али би му они радо
чешљали гриву и тепали успаванку. Пуно се сира усири док се не стврдне
један буђави професор. За двојицу буђавих професора сир више није мера.
То постају слонови који пију вотку. Кљовом разбију чашу а онда срчу по
земљи и један другом окрећу леђа. Разговарају задњицом јер то је језик
дипломатије. Тако се и угреју јер је у њиховом присуству посве хладно.
